О СТАРИНСКИМ ПУТОВАЊИМА, С УЗДАХОМ И НОСТАЛГИЈОМ Свијет под шареним маскама У XIX веку се још путовало теже и крилатије. Спорије, али пуније и проживљеније. Путовало се да се види и окуси, научи и као пелцер кући донесе. „Наш народ радо чита када му се што из даљине пише”, вели 1850. Богобој Атанацковић са својих путовања по Европи. Матеја и Љубомир Ненадовић пишу из Немачке, Швајцарске, Италије, а необични путешественик др Милан Јовановић Морски стиже чак до Александрије, Индије, Кине, Сингапура... А онда је 1919. у Београду отворена прва туристичка агенција, филијала белгијске „Wagon Lits Cook”, и све постаде другачије. Лакше, масовније и празније
Пише: Татјана Марковић
Доласком на српски престо кнеза Александра Карађорђевића, након прогона Обреновића из Србије 1842, почело је успостављање дворског живота по угледу на Европу. Двор је постао центар политичких и културних дешавања, стога и узор према којем су формиране навике нове класе, грађанске и капиталистичке. Отуда и брзо усвојена мода европских одела на српским чиновницима, ангажовање церемонијал мајстора за посела и балове, трпезе богате јелима справљеним по рецептима Пеште и Беча, и још много другог. Прве фотографије (талботипије и дагеротипије) пасторалних призора из Европе стижу заједно са страним фотографима у Београд и маме уздахе господе свикле на рески дух оријента. Образовани људи, васпитачи и учитељи из белог света, по препоруци, преплавили су Београд и Кнежевину. Овде су правили каријеру и остајали до своје смрти. Многи су се крстили српским именима, учили ћирилицу, прелазили у православље и прихватали крсну славу. Њихови ученици су касније слати на студије у европске универзитетске центре, те је тако настајала нова српска интелектуална елита, која је имала навику да путује. Туризам у модерном смислу почео је у Србији у XIX веку. Најпосећенија места биле су бање – Буковичка, Брестовачка, Ковиљача, Јошаничка, Врањска, Рибарска, Сокобања, Врњачка и Матарушка. То су пре свега била монденска места за окупљање значајног и богатог света, па тек онда лечилишта болесника минералним водама и лековитим блатом.
Како је растао капитал нове грађанске класе Србије, повећавала се и жеља за путовањима. Аустро-Угарска је била близу. Лековитост палићке воде прочула се целом Европом у првој половини XIX века, а још више палићки балови, ништа мање блештави од оних у Бечу, Пешти и Темишвару, организовани у дворани Кур-салона, велелепне архитектуре у стилу мађарске сецесије. Изграђена је бања са купалиштем, први хотели („Језеро” и „Парк”), бајковите виле, гостионице и огроман пејзажни парк од 10 хектара. Након отварања железничке пруге Будимпешта–Суботица–Земун, 1883, Палић постаје монденско летовалиште Европе, попут Карлових Вари, Опатије или Сент Морица, потпуно доступан посетиоцима из Србије.
СВИЈЕТ ЈЕ ПОЗОРИШТЕ СМИЈЕШНО
Привилегију путовања по далеким и егзотичним земљама Европе, Азије и Африке имали су само појединци у тадашњој Србији. Њихова искуства остала су сачувана у писмима, новинским чланцима и путописним књигама. Управо ти неуморни трагачи, вечити путешественици, радозналци и авантуристи, заслужни су за оснивање новог жанра у српској књижевности (иако учени и намрштени професори тврде да је то нижа књижевна врста).
Они су путовали пешке, на магарцу, коњу, поштанском кочијом, на колима са арњевима и без њих, возом, бродом, а пре свега на крилима своје огромне страсти за кретањем. Тако Богобој Атанацковић у својим невештим Писмима србскога путника, која је почео да пише у Баји 1850, каже да му је циљ „да види оно чиме се напредни народи издвајају и у чему Срби треба да им подражавају”. Његов пут се продужио у Праг, Карлове Вари, Дрезден, Лајпциг, Берлин, Лондон и Трст. Атанацковић скромно примећује:
„Наш народ радо чита када му се што из даљине пише – ето, дакле, препоруке за моје дописе, који ако и не буду тако као што даровити људи пишу, а оно ће бар бити из даљине.”
У писму које је П. П. Његош упутио из Млетака „почитајему пријатељу г. Караџићу”, на латински Божић 1850, стоји симпатична хвала на „великољепну и богату квартијеру” коју има. Даље пише: „Да је владика црногорски Нијемац па да га Нијемци као свога брата свесрдно дочекају и угосте, и опет не знам би ли ми овакву квартијеру без Шенбруна на много мјестах нашли да дају... Можете ли вјеровати да ме ова дивна квартијера готово наполи мање стоји неголи онај погани вигањ у Бечу код ,Римског императора’?”
У писму г. Владислављевићу из Напуља, писаном 31. јануара 1851, још бележи:
„Грехота је на путовања викати. Ко не путује тај не живи, тај не знаде што је свијетска мјешавина. Свијет је књига отворена у којој треба и учити што је свијет. Свијет је позориште смијешно на којему се треба у различитим и свакобојним маскама показивати.”
У Италији се Његош срео са још једним великим путником, Љубомиром Ненадовићем, сином проте Матеје, једним од најплоднијих писаца свог поколења. Ненадовић је први прави путописац српски. Са његових студентских путовања по Европи настали су први његови путописи Писма из Грајфсвалда (1850) и Писма из Швајцарске (1852), касније и Писма из Италије (1868), и многи други.
И СВЕ СЕ НАМАХ ПРЕОКРЕНУ
Споменимо готово заборављеног путешественика из XIX века – др Милана Јовановића Морског. Његов књижевни опус нам даје оригинални спој уметничког и документарног. Казује нам о догађајима и људским судбинама којима је био непосредни сведок на путовањима (највише у раздобљу од 1876. до 1882), те о путничким утисцима стеченим у земљама далеких простора, од Трста и Јадранског мора, преко Александрије и Средоземља, до Индије, Сингапура и Кине. Ове обимне записе ретке лепоте красе историјске реминисценције и географске студије земаља и континената где је боравио. Описујући импресивну Александрију свога времена, др Јовановић пише: „Фелах што обрађује земљу, мимо своје двоструке летине, вечито је задужен европском ,зеленашу’, а грађанин што нема земље живи од службе колонистима. Ако се овај шеће у хинтову, Арап трчи испред коња и крчи пут; ако по обеду држи сијесту, Арап лежи на прагу и чува му продавницу; када пође на ноћиште, Арап мора, као пас, да лежи на прагу од куће, а кад ,мадам’ зареди визите или пође у шетњу, Арап мора да чува децу, па је још и бојем почашћен, ако се оштети које дете... Да их само могу продавати, држим да би мисирски Арапи били у истом положају у коме беху црнци у Америци пре федеративне борбе.” И још: „Грци и Римљани, Персијани, Мемелуци и Турци господарили су наизменце у Доњем Мисиру. Народ је трпео тај бич ваљда зато што је био освештан у Меки; али када виде да му европски ,неверник’ поче господарити по кући, он се ево први пут миче, да се опрости његова господарства... Гледао сам ту скоро бесне господаре како беже испред пожара и траже спаса на бродовима, а када су срећно добегли, сетише се да немају... хинтова? Не! Да немају – преобуке. Од читавог европског краја остадоше две-три банкарске куће: одбранила их шака наоружаних – Срба. Ваља се поносити јунаштвом тих сународника наших, али сажаљевати их што немају у својој кући чега да бране тако мушки, већ морају за кору хлеба да улажу свој живот за свакога и против свакога!...” Чеда Мијатовић је почетком маја 1900. путовао из Београда у Цариград. Прошао је ноћу кроз Румелију и Тракију. У уснулом граду македонског цара Филипа записао је на парчету одбачене хартије у коју је некад био умотан дуван:
„Знати да си у Филипољу, не видети град, а међутим духом својим прелазити као у панорами прошлост његову, има особиту драж. Па тек у ,Дринопољу’ знати да сте у њему, не видети ништа од њега, и опет видети као у слици сав онај велики и дубоки утисак који је прва отоманска престолница на европском земљишту учинила на душу и на уобразиљу српског народа – у оном мраку видети светле прилике Милеве Лазареве и Маре Бранковићеве, – муњевите одблеске великих, драматичних и трагичних призора, које је историјска промисао изводила у старом Сарају једренском, – какво ексквизитно уживање! Готово сам у искушењу да почнем описивати: ,Путовање по мраку кроз велика историјска гробља!’”
Сви листови и часописи друге половине XIX века имали су сталне рубрике за писма својих сарадника, путописе – за сећања и утиске. Путовања су привлачила научнике, лекаре, уреднике часописа, штампаре, политичаре, професоре и многе друге. Доживљаји беху дуго препричавани по српским кафанама, све док се обриси далеких предела нису бесповратно утиснули у густе облаке дуванског дима, будећи тако неверицу и завист оних који нису макли даље од кућног прага.
А онда, године 1919, у Београду је отворена прва филијала белгијске туристичке агенције „Wagon Lits Cook”, и све постаде другачије...
***
Равноправност у туризму
Интересантан је податак да је већ у доба првог правог туризма постојала полна равноправност. Статистика каже да је у периоду од 1894. до 1908. бање посетило 63.010 мушкараца и 64.072 жене. Први прописи о боравку у бањама су донети још 1888. године, познати као „Правила о држању реда на минералним водама”.
***
Тенис
Монденски Палић добио је Тениски клуб 1878, само три године након што су за овај спорт установљена писана правила. По угледу на Палић, богати грађани трговачког Прибоја, тада на тромеђи Србије, Турске и Аустро-Угарске, почели су да граде свој терен 1879. На великој пољани Зеленац никао је терен већ наредне године, по димензијама истоветан оном у Вимблдону. Тако су Прибојци почели да играју тенис дванаест година пре Београђана.
Доласком на српски престо кнеза Александра Карађорђевића, након прогона Обреновића из Србије 1842, почело је успостављање дворског живота по угледу на Европу. Двор је постао центар политичких и културних дешавања, стога и узор према којем су формиране навике нове класе, грађанске и капиталистичке. Отуда и брзо усвојена мода европских одела на српским чиновницима, ангажовање церемонијал мајстора за посела и балове, трпезе богате јелима справљеним по рецептима Пеште и Беча, и још много другог. Прве фотографије (талботипије и дагеротипије) пасторалних призора из Европе стижу заједно са 
страним фотографима у Београд и маме уздахе господе свикле на рески дух оријента. Образовани људи, васпитачи и учитељи из белог света, по препоруци, преплавили су Београд и Кнежевину. Овде су правили каријеру и остајали до своје смрти. Многи су се крстили српским именима, учили ћирилицу, прелазили у православље и прихватали крсну славу. Њихови ученици су касније слати на студије у европске универзитетске центре, те је тако настајала нова српска интелектуална елита, која је имала навику да путује.
Туризам у модерном смислу почео је у Србији у XIX веку. Најпосећенија места биле су бање – Буковичка, Брестовачка, Ковиљача, Јошаничка, Врањска, Рибарска, Сокобања, Врњачка и Матарушка. То су пре свега била монденска места за окупљање значајног и богатог света, па тек онда лечилишта болесника минералним водама и лековитим блатом.
XIX века, а још више палићки балови, ништа мање блештави од оних у Бечу, Пешти и Темишвару, организовани у дворани Кур-салона, велелепне архитектуре у стилу мађарске сецесије. Изграђена је бања са купалиштем, први хотели („Језеро” и „Парк”), бајковите виле, гостионице и огроман пејзажни парк од 10 хектара. Након отварања железничке пруге Будимпешта–Суботица–Земун, 1883, Палић постаје монденско летовалиште Европе, попут Карлових Вари, Опатије или Сент Морица, потпуно доступан посетиоцима из Србије.
Привилегију путовања по далеким и егзотичним земљама Европе, Азије и Африке имали су само појединци у тадашњој Србији. Њихова искуства остала су сачувана у писмима, новинским чланцима и путописним књигама. Управо ти неуморни трагачи, вечити путешественици, радозналци и авантуристи, заслужни су за оснивање новог жанра у српској књижевности (иако учени и намрштени професори тврде да је то нижа књижевна врста).
Тако Богобој Атанацковић у својим невештим Писмима србскога путника, која је почео да пише у Баји 1850, каже да му је циљ „да види оно чиме се напредни народи издвајају и у чему Срби треба да им подражавају”. Његов пут се продужио у Праг, Карлове Вари, Дрезден, Лајпциг, Берлин, Лондон и Трст. Атанацковић скромно примећује:
Даље пише: „Да је владика црногорски Нијемац па да га Нијемци као свога брата свесрдно дочекају и угосте, и опет не знам би ли ми овакву квартијеру без Шенбруна на много мјестах нашли да дају... Можете ли вјеровати да ме ова дивна квартијера готово наполи мање стоји неголи онај погани вигањ у Бечу код ,Римског императора’?”
Споменимо готово заборављеног путешественика из XIX века – др Милана Јовановића Морског. Његов књижевни опус нам даје оригинални спој уметничког и документарног. Казује нам о догађајима и људским судбинама којима је био непосредни сведок на путовањима (највише у раздобљу од 1876. до 1882), те о путничким утисцима стеченим у земљама далеких простора, од Трста и Јадранског мора, преко Александрије и Средоземља, до Индије, Сингапура и Кине. Ове обимне записе ретке лепоте красе историјске реминисценције и географске студије земаља и континената где је боравио. Описујући импресивну Александрију свога времена, др Јовановић пише:
„Фелах што обрађује земљу, мимо своје двоструке летине, вечито је задужен европском ,зеленашу’, а грађанин што нема земље живи од службе колонистима. Ако се овај шеће у хинтову, Арап трчи испред коња и крчи пут; ако по обеду држи сијесту, Арап лежи на прагу и чува му продавницу; када пође на ноћиште, Арап мора, као пас, да лежи на прагу од куће, а кад ,мадам’ зареди визите или пође у шетњу, Арап мора да чува децу, па је још и бојем почашћен, ако се оштети које дете... Да их само могу продавати, држим да би мисирски Арапи били у истом положају у коме беху црнци у Америци пре федеративне борбе.” 
И још: „Грци и Римљани, Персијани, Мемелуци и Турци господарили су наизменце у Доњем Мисиру. Народ је трпео тај бич ваљда зато што је био освештан у Меки; али када виде да му европски ,неверник’ поче господарити по кући, он се ево први пут миче, да се опрости његова господарства... Гледао сам ту скоро бесне господаре како беже испред пожара и траже спаса на бродовима, а када су срећно добегли, сетише се да немају... хинтова? Не! Да немају – преобуке. Од читавог европског краја остадоше две-три банкарске куће: одбранила их шака наоружаних – Срба. Ваља се поносити јунаштвом тих сународника наших, али сажаљевати их што немају у својој кући чега да бране тако мушки, већ морају за кору хлеба да улажу свој живот за свакога и против свакога!...” 
Чеда Мијатовић је почетком маја 1900. путовао из Београда у Цариград. Прошао је ноћу кроз Румелију и Тракију. У уснулом граду македонског цара Филипа записао је на парчету одбачене хартије у коју је некад био умотан дуван:
Сарају једренском, – какво ексквизитно уживање! Готово сам у искушењу да почнем описивати: ,Путовање по мраку кроз велика историјска гробља!’” 
